foto Z. Anastasijević
(АUTO)BIOGRAFIA
poco seria e tanto vera
di TIJANA M. DJERKOVIĆ,
belgradese, concepita e cresciuta nel quartiere di Vračar, il che non è un mero dato geografico, ma una determinante che induce in lei uno specifico modo di prendere la vita, accettarla ed esercitarla in tutte le sue istanze.
Nasce in primavera (april u Beogradu) come divoratrice di libri già dall’infanzia, in una famiglia di creativi – il padre poeta, editore, traduttore, la madre architetto, ed entrambi inclini all’amore. Trascorre l’infanzia, insieme al fratello Mihailo, nei cortili alberati e misteriosi di via Kneza od Semberije 5/A. Da allora elegge gli ippocastani e i tigli come i suoi alberi sacri, ed è da lì che si porta dietro, fino ad oggi, le sue più affettuose amicizie.
Già a otto anni inizia a studiare il russo obbligata solo dalla simpatia per la sua insegnante Olga. Ricambiata, riceve da lei in dono, attraverso il gioco, l’affetto e le basi solide della grammatica russa. Studia anche l’inglese e francese, ma Olga è una sola. A partire da quei banchi verdi in poi, legherà tutte le sue scelte alle persone. Rischioso. Bello.
Dopo sei anni di studio lascia il pianoforte, per giocare a basket, e tutt’oggi se ne pente amaramente.
Si diploma al XIV Liceo di Belgrado, che all’epoca porta il nome di Beogradski SKOJevci, ovvero della gioventù comunista. Tempi remoti. Di tutte le tessere avrà sempre e solo quelle della Biblioteca e della Palestra.
Ignara dell’importanza del momento, decide il proprio destino su due piedi in una lunga fila per iscriversi alla Facoltà di Filologia di Belgrado. L’attesa dura abbastanza per spingerla ad aggiungere sul suo futuro Libretto dello studente, accanto alla dicitura “La lingua e la letteratura russa”, anche “La lingua italiana” che, scritta in lettere minute, a malapena entra sul margine del documento. Questo margine, qualche anno dopo, traborderà di italianità e diverrà il centro della sua vita.
Il suo primo amore è suo padre Momčilo Djerkovic, di cui orgogliosamente porta il patronimico, anchè se in Serbia quasi non è in uso.
Il suo secondo primo amore è Andrej Bolkonskij, che conosce a dodici anni nel buio di un cinema della periferia belgradese dove i genitori la portano, due giorni di seguito, a vedere il colossal di Serghej Bondarciuk Guerra e pace. Leggerà per la prima volta il romanzo di Tolstoj a quattordici anni, per non smettere di leggerlo mai.
Il suo terzo primo amore è coperto da assoluto riserbo, così come il suo ultimo primo amore. E’ una biografia questa, non una confessione, o no?
T.M.Dj ha la fortuna di avere come professori i massimi esperti della letteratura russa e italiana, tra i quali Milosav Babovic, Milivoje Jovanovic, Niksa Stipčevic, uomini straordinari e grandi dispensatori del sapere colto e benevolo capaci di lasciare il segno. Non ce sono più le menti di questa portata. L’uomo di oggi è ristretto, troppo ristretto, io lo allargherei! (la liberissima, quasi sacrilega parafrasi di Dostojevskij; che l’ombra del prof. Babovic le perdoni!)
Appena conclusi gli studi, inizia a lavorare all’Associazione degli Scrittori della Serbia, in via Francuska 7, dove continua ad incontrare e frequentare il Gotha della letteratura serba moderna e non solo, una consuetudine iniziata mentre era in fasce.
Dalla sua scrivania all’Associazione un giorno partirà per l’Italia facendo un salto nel vuoto che le colmerà la vita.
Sostiene di aver avuto bisogno di dieci anni per ricreare il proprio ambiente in quell’altrove che aveva scelto per viverci. Non se ne era mai pentita. Forse solo un po’ nel 1999.
Si inserisce nella società italiana attraverso una parentesi divertente e faticosa di traduttrice e interprete in una Società multinazionale che trattava mortadelle e prosciutti. Trova la bellezza anche nelle linee produttive degli insaccati. Non è colpa sua, è addestrata a ricercarla dove capita. Comunque, diventa vegetariana. Tornando dal lavoro, stanca, si addormenta tre volte sulla linea A della metro di Roma; impara che è meglio non ringraziare con grazie mille, perchè ti rispondono con uno sbalorditivo prego cento, e che portare la propria testa ovunque e con orgoglio, paga. Prima o poi. Di solito - poi.
In Italia riprende la sua attività di interprete di conferenza, cominciata a soli diciott’anni a Belgrado con il primo lavoro fatto per l’UNESCO, che la porta a viaggiare frequentemente sia in Italia che all’estero, e ad incontrare molte persone: alcune veramente importanti (le sono particolarmente cari tre incontri con il premier serbo Zoran Djindjic, assassinato nel 2003), e altre, che si credono tali, e diventare un’affermata (libera, meno male!) professionista del campo.
All’inizio della disgregazione della Jugoslavia, a partire dal 1993, lavora come corrispondente dell’Agenzia FoNet da Roma. Il lavoro di giornalista non la entusiasma a lungo. La sua curiosità non è giornalistica, è piuttosto frammentaria, si sofferma sui dettagli, da mettere insieme a casaccio, sfusi, ricreando gli ambienti e i personaggi sognati, inventati, sofferti, tipica per chi scrive.
Intanto realizza anche le interviste con Enrico d’Assia, Dacia Maraini, Sinisa Mihajlovic etc. Dei personaggi intervistati ricorda i dettagli, anche bizzarri, ma non il resto.
Era ancora studente quando venne pubblicata la sua prima traduzione, una breve poesia di un autore italiano, il cui nome oggi le sfugge, su Knjizevne novine. Fece un’intera notte in bianco distrutta dalla felicità. Non sapeva ancora di aver intrapreso un sentiero stretto, impervio, pieno di insidie, che, una volta percorso, non offre nè gloria nè denaro, solo tanta fatica, un immenso piacere e una dipendenza quasi tossica. Da allora sono passati molti anni, e lei sta ancora percorrendo questo sentiero, giurando ogni volta che quella, proprio quella! è l’ultima. Da allora ha tradotto e pubblicato i libri: Elena di Savoia di Renato Barneschi, Volevo i pantaloni di Lara Cardella, Il Male nero e Il Lacchè e la puttana di Nina Berberova, Il dizionario massonico di Luigi Troisi, Lampadario di Cristallo di Enrico d’Assia, Gelosa di Majakovski, Il Vangelo secondo Maria e Sonata a Tolstoj di Barbara Alberti; ha tradotto in italiano, senza ancora averlo fatto pubblicare, Il Conte di Momo Kapor, е il testo teatrale di Vida Ognjenovic Maj nejm iz Mitar. Ma anche molti testi “alla spicciolata” pubblicati nelle riviste letterarie jugoslave, tra i quali le poesie di Alda Merini e Giorgio Caproni, e i racconti di Luigi Pirandello e Leonardo Sciascia.
Ha tradotto in italiano i versi di suo padre Momčilo, messi in scena dalla compagnia N.T.P al Teatro Duse di Roma, con il titolo Terraferma nel maggio del 2002. Lo stesso anno, il primo giorno di settembre, il suo primo amore muore a Belgrado.
Inizia a scrivere, ancor prima di conoscere l’alfabeto, dettando le poesie e i racconti al padre, che egli regolarmente annota. Scoprirà una ricca antologia delle sue opere infantili dopo la morte di lui, catalogate per data e luogo, nelle carte che le sono toccate per eredità spirituale nonchè genetica, affettiva e legale.
Nel 2001 esce il suo primo libro, scritto in italiano, “Il Cielo sopra Belgrado” (Ed. Noubs, Chieti), e poi pubblica in serbo le due raccolte di racconti: “Price iz samoće” (“Racconti dalla solitudine”) Ed. Filip Višnjić, Belgrado 2006 e “Mala crna haljina” (“Piccolo abito nero”) Ed. Albatros Plus 2009.
Nel luglio del 2006 vince il secondo premio al Concorso Internazionale Lettera d’Amore in Abruzzo.
Nell’aprile del 2013 la Playground libri pubblica il suo primo romanzo in italiano “Inclini all’Amore” che ha avuto una straordinaria accoglienza presso il pubblico italiano. Le numerose recensioni che il libro riceve sono più che lusinghiere, ma lei ama più di tutto la valanga di lettere, mail, sms, messaggi sui social che le arrivano dai suoi lettori che la convincono di non smettere di soffrire scrivendo. Ne vale la pena.
Lo stesso anno è ospite del Festival della Letteratura di Mantova – un’esperienza che considera aver pareggiato tutte le fatiche della scrittura del romanzo.
“Inclini all’amore” è stato premiato dal Concorso “Primo romanzo” della città di Cuneo in Piemonte. La versione della sua saga familiare balcanica è stata pubblicata in lingua serba con il titolo “Склони љубави“ dalla Casa editrice Albatros plus a Belgrado nel mese di settembre 2014.
E’ una runner convinta fino alla follia di svegliarsi all’alba, sia d’estate che d’inverno, per andare a correre. Negli ultimi anni, pur avendo da sempre giurato di non voler gareggiare, ha partecipato a diverse mezze maratone. Forse non si fermerà a metà. Non ci è dato saperlo.
Dal 1987 in Italia, vive prima a Roma, e poi ai Castelli Romani insieme alla famiglia, al cane Vuk e alla gatta Macchia, ai bordi di un bosco di castagni, che considera un luogo del cuore.
Non ha mai lasciato la sua città, semplicemente perchè da Belgrado non si va mai via per sempre.
Ama tutto quello che amano i giovani. :-)
poco seria e tanto vera
di TIJANA M. DJERKOVIĆ,
belgradese, concepita e cresciuta nel quartiere di Vračar, il che non è un mero dato geografico, ma una determinante che induce in lei uno specifico modo di prendere la vita, accettarla ed esercitarla in tutte le sue istanze.
Nasce in primavera (april u Beogradu) come divoratrice di libri già dall’infanzia, in una famiglia di creativi – il padre poeta, editore, traduttore, la madre architetto, ed entrambi inclini all’amore. Trascorre l’infanzia, insieme al fratello Mihailo, nei cortili alberati e misteriosi di via Kneza od Semberije 5/A. Da allora elegge gli ippocastani e i tigli come i suoi alberi sacri, ed è da lì che si porta dietro, fino ad oggi, le sue più affettuose amicizie.
Già a otto anni inizia a studiare il russo obbligata solo dalla simpatia per la sua insegnante Olga. Ricambiata, riceve da lei in dono, attraverso il gioco, l’affetto e le basi solide della grammatica russa. Studia anche l’inglese e francese, ma Olga è una sola. A partire da quei banchi verdi in poi, legherà tutte le sue scelte alle persone. Rischioso. Bello.
Dopo sei anni di studio lascia il pianoforte, per giocare a basket, e tutt’oggi se ne pente amaramente.
Si diploma al XIV Liceo di Belgrado, che all’epoca porta il nome di Beogradski SKOJevci, ovvero della gioventù comunista. Tempi remoti. Di tutte le tessere avrà sempre e solo quelle della Biblioteca e della Palestra.
Ignara dell’importanza del momento, decide il proprio destino su due piedi in una lunga fila per iscriversi alla Facoltà di Filologia di Belgrado. L’attesa dura abbastanza per spingerla ad aggiungere sul suo futuro Libretto dello studente, accanto alla dicitura “La lingua e la letteratura russa”, anche “La lingua italiana” che, scritta in lettere minute, a malapena entra sul margine del documento. Questo margine, qualche anno dopo, traborderà di italianità e diverrà il centro della sua vita.
Il suo primo amore è suo padre Momčilo Djerkovic, di cui orgogliosamente porta il patronimico, anchè se in Serbia quasi non è in uso.
Il suo secondo primo amore è Andrej Bolkonskij, che conosce a dodici anni nel buio di un cinema della periferia belgradese dove i genitori la portano, due giorni di seguito, a vedere il colossal di Serghej Bondarciuk Guerra e pace. Leggerà per la prima volta il romanzo di Tolstoj a quattordici anni, per non smettere di leggerlo mai.
Il suo terzo primo amore è coperto da assoluto riserbo, così come il suo ultimo primo amore. E’ una biografia questa, non una confessione, o no?
T.M.Dj ha la fortuna di avere come professori i massimi esperti della letteratura russa e italiana, tra i quali Milosav Babovic, Milivoje Jovanovic, Niksa Stipčevic, uomini straordinari e grandi dispensatori del sapere colto e benevolo capaci di lasciare il segno. Non ce sono più le menti di questa portata. L’uomo di oggi è ristretto, troppo ristretto, io lo allargherei! (la liberissima, quasi sacrilega parafrasi di Dostojevskij; che l’ombra del prof. Babovic le perdoni!)
Appena conclusi gli studi, inizia a lavorare all’Associazione degli Scrittori della Serbia, in via Francuska 7, dove continua ad incontrare e frequentare il Gotha della letteratura serba moderna e non solo, una consuetudine iniziata mentre era in fasce.
Dalla sua scrivania all’Associazione un giorno partirà per l’Italia facendo un salto nel vuoto che le colmerà la vita.
Sostiene di aver avuto bisogno di dieci anni per ricreare il proprio ambiente in quell’altrove che aveva scelto per viverci. Non se ne era mai pentita. Forse solo un po’ nel 1999.
Si inserisce nella società italiana attraverso una parentesi divertente e faticosa di traduttrice e interprete in una Società multinazionale che trattava mortadelle e prosciutti. Trova la bellezza anche nelle linee produttive degli insaccati. Non è colpa sua, è addestrata a ricercarla dove capita. Comunque, diventa vegetariana. Tornando dal lavoro, stanca, si addormenta tre volte sulla linea A della metro di Roma; impara che è meglio non ringraziare con grazie mille, perchè ti rispondono con uno sbalorditivo prego cento, e che portare la propria testa ovunque e con orgoglio, paga. Prima o poi. Di solito - poi.
In Italia riprende la sua attività di interprete di conferenza, cominciata a soli diciott’anni a Belgrado con il primo lavoro fatto per l’UNESCO, che la porta a viaggiare frequentemente sia in Italia che all’estero, e ad incontrare molte persone: alcune veramente importanti (le sono particolarmente cari tre incontri con il premier serbo Zoran Djindjic, assassinato nel 2003), e altre, che si credono tali, e diventare un’affermata (libera, meno male!) professionista del campo.
All’inizio della disgregazione della Jugoslavia, a partire dal 1993, lavora come corrispondente dell’Agenzia FoNet da Roma. Il lavoro di giornalista non la entusiasma a lungo. La sua curiosità non è giornalistica, è piuttosto frammentaria, si sofferma sui dettagli, da mettere insieme a casaccio, sfusi, ricreando gli ambienti e i personaggi sognati, inventati, sofferti, tipica per chi scrive.
Intanto realizza anche le interviste con Enrico d’Assia, Dacia Maraini, Sinisa Mihajlovic etc. Dei personaggi intervistati ricorda i dettagli, anche bizzarri, ma non il resto.
Era ancora studente quando venne pubblicata la sua prima traduzione, una breve poesia di un autore italiano, il cui nome oggi le sfugge, su Knjizevne novine. Fece un’intera notte in bianco distrutta dalla felicità. Non sapeva ancora di aver intrapreso un sentiero stretto, impervio, pieno di insidie, che, una volta percorso, non offre nè gloria nè denaro, solo tanta fatica, un immenso piacere e una dipendenza quasi tossica. Da allora sono passati molti anni, e lei sta ancora percorrendo questo sentiero, giurando ogni volta che quella, proprio quella! è l’ultima. Da allora ha tradotto e pubblicato i libri: Elena di Savoia di Renato Barneschi, Volevo i pantaloni di Lara Cardella, Il Male nero e Il Lacchè e la puttana di Nina Berberova, Il dizionario massonico di Luigi Troisi, Lampadario di Cristallo di Enrico d’Assia, Gelosa di Majakovski, Il Vangelo secondo Maria e Sonata a Tolstoj di Barbara Alberti; ha tradotto in italiano, senza ancora averlo fatto pubblicare, Il Conte di Momo Kapor, е il testo teatrale di Vida Ognjenovic Maj nejm iz Mitar. Ma anche molti testi “alla spicciolata” pubblicati nelle riviste letterarie jugoslave, tra i quali le poesie di Alda Merini e Giorgio Caproni, e i racconti di Luigi Pirandello e Leonardo Sciascia.
Ha tradotto in italiano i versi di suo padre Momčilo, messi in scena dalla compagnia N.T.P al Teatro Duse di Roma, con il titolo Terraferma nel maggio del 2002. Lo stesso anno, il primo giorno di settembre, il suo primo amore muore a Belgrado.
Inizia a scrivere, ancor prima di conoscere l’alfabeto, dettando le poesie e i racconti al padre, che egli regolarmente annota. Scoprirà una ricca antologia delle sue opere infantili dopo la morte di lui, catalogate per data e luogo, nelle carte che le sono toccate per eredità spirituale nonchè genetica, affettiva e legale.
Nel 2001 esce il suo primo libro, scritto in italiano, “Il Cielo sopra Belgrado” (Ed. Noubs, Chieti), e poi pubblica in serbo le due raccolte di racconti: “Price iz samoće” (“Racconti dalla solitudine”) Ed. Filip Višnjić, Belgrado 2006 e “Mala crna haljina” (“Piccolo abito nero”) Ed. Albatros Plus 2009.
Nel luglio del 2006 vince il secondo premio al Concorso Internazionale Lettera d’Amore in Abruzzo.
Nell’aprile del 2013 la Playground libri pubblica il suo primo romanzo in italiano “Inclini all’Amore” che ha avuto una straordinaria accoglienza presso il pubblico italiano. Le numerose recensioni che il libro riceve sono più che lusinghiere, ma lei ama più di tutto la valanga di lettere, mail, sms, messaggi sui social che le arrivano dai suoi lettori che la convincono di non smettere di soffrire scrivendo. Ne vale la pena.
Lo stesso anno è ospite del Festival della Letteratura di Mantova – un’esperienza che considera aver pareggiato tutte le fatiche della scrittura del romanzo.
“Inclini all’amore” è stato premiato dal Concorso “Primo romanzo” della città di Cuneo in Piemonte. La versione della sua saga familiare balcanica è stata pubblicata in lingua serba con il titolo “Склони љубави“ dalla Casa editrice Albatros plus a Belgrado nel mese di settembre 2014.
E’ una runner convinta fino alla follia di svegliarsi all’alba, sia d’estate che d’inverno, per andare a correre. Negli ultimi anni, pur avendo da sempre giurato di non voler gareggiare, ha partecipato a diverse mezze maratone. Forse non si fermerà a metà. Non ci è dato saperlo.
Dal 1987 in Italia, vive prima a Roma, e poi ai Castelli Romani insieme alla famiglia, al cane Vuk e alla gatta Macchia, ai bordi di un bosco di castagni, che considera un luogo del cuore.
Non ha mai lasciato la sua città, semplicemente perchè da Belgrado non si va mai via per sempre.
Ama tutto quello che amano i giovani. :-)
foto R. Bianchi
(АУТО)БИОГРАФИЈА
неозбиљна колико и истинита
ТИЈАНЕ М. ЂЕРКОВИЋ,
Београђанке, која се зачета и одрасла на Врачару. Овај податак није тек пуки географски детаљ, већ суштинска одредница читавог њеног мислећег и физичког бића, специфичног начина схватања живота, то је аутентични модус вивенди који схватају само они који су од рођења удисали врачарски ваздух и хранили се воћем и поврћем са Каленићеве пијаце.
Рођена у пролеће (април у Београду...), предодређена да постане прождирачица књига, јер је одрасла у породици креативних људи. Отац песник посвећује јој стихове који су и данас њена потпора. И отац и мајка склони љубави, њено су вечно уточиште, крило под које се увек враћа. Провела је детињство, заједно са братом Михаилом, у сеновитим и тајновитим двориштима улице Кнеза од Семберије 5/A. Има ли данас игде на свету таквих детињстава? Од малих ногу дивљи кестен и липа њена су два света дрвета. Из детињства понела је са собом, ма где и ма с ким бивала, све до дан данас, своја најлепша сећања и своја најдрагоценија пријатељства.
Почиње да учи руски језик већ у осмој години приморана искључиво наклоношћу коју је у њој пробудила професорка Олга. Љубављу узвраћена љубав, она јој кроз игру дарује основе руске граматике и утврђује азбуку људских осећања. Учи и енглески и француски, али Олга је јединствена. Од зелених клупа, у школи која одавно више не постоји у Јагићевој улици, поред врачарског Водовода, све своје животне изборе везује за људе. Велики је то ризик. И лепота.
После шест година похађања, напушта музичку школу, одсек за клавир, да би играла кошарку, тек два месеца. И дан данас горко се каје због ове одлуке.
Завршила је XIV београдску гимназију, која се у то време зове још и Београдски скојевци. Давно прошла времена. Од свих могућих чланских карти, поседује одувек само чланску карту библиотека и спортских центара, чији је редовни члан на разним меридијанима.
Потпуно несвесна судбинске важности тренутка, одредила је свој пут стојећи у реду за упис на Филолошки факултет, на Студентском тргу 3. Чекање је потрајало, и она одлучује да у свој будући Индекс поред уписа Руски језик и књижевност дода и италијански језик (двопредметна група) Овај додатак уписан ситним словима једва да је стао на маргину листа. Та маргина, неколико година касније, прекипеће од „италијанства“ и постати центар њеног живота.
Њена прва љубав је њен отац Момчило Ђерковић, чије средње слово (patronimico или отчество) гордо носи у свом имену иако то у Србији готово да и није обичај.
Тијанина друга прва љубав је Андреј Болконски. Упознаје га у тринаестој години, у тами биоскопа на тадашњој београдској полупериферији, где су је родитељи повели, два дана за редом, на пројекцију спектакла Сергеја Бонадарчука „Рат и мир“. Толстојев роман прочитаће први пут са четрнаест година. И дан данас му се често враћа, целовито и „на парче“.
Њена трећа прва љубав прекривена је велом апсолутне тајне, као уосталом и њена последња прва љубав. Ово је (ауто)биографија а не лична лична исповест, зар не?
T.M.Ђ има срећу да су јој професори врхунски познаваоци руске и италијанске књижевности, Милосав Бабовић, Миливоје Јовановић, Никша Стипчевић, велики људи и танани зналци, кадри да за собом оставе трага. Нема више људи такве каратуре. Данашњи човек узак је, преузак, ја бих га проширио! (веома слободна, готово скарадна парафраза светог Достојевског; нека ми сени проф. Бабовића опросте, ако могу!)
Непосредно по завршетку студија почиње да ради у Удружењу књижевника Србије, где наставља да среће цвет српске и не само српске књижевности; ову навику стекла је у најранијем детињству.
Право из Француске 7, једног дана одлази да живи у Италију. Био је то скок у празно, који ће потпуно испунити њен живот.
Тврди да јој је било потребно десет година да реконструише своју природну средину у граду који је изабрала за живот. Никада се због свог избора није покајала; осим на тренутак 1999-те.
Укључила се у италијанско друштво захваљујући кратком, напорном и занимљивом послу преводиоца у мултинационалној компанији која се бавила производњом и продајом мортаделе и пршуте. Налази лепоту чак и у производним линијама месних прерађевина. Није она крива, тражење лепоте свуда и у свему код ње је условљени рефлекс. Ипак, постаје вегетаријанка. У том периоду, преморена од посла три пута је заспала у римском метроу, линија А, научила је да је на италијанском боље не захваљивати се са grazie mille, јер ће ти одговорити са prego cento, и да је од суштинске важности бити свуда свој и поносити се оним што јеси. Пре или касније, исплати се. Обично, касније.
У Италији наставља да ради као конференцијски преводилац, посао који је започела са осамнаест година, радећи неколико незаборавних дана за УНЕСКО. Захваљујући послу често путује по Италији, али и у иностранство, сусреће неке веома важне људе (нарочито су јој драга три сусрета, у Београду и Риму, са председником Зораном Ђинђићем, убијеним 2003.) али и многе које сами себе сматрају важним. У свом послу цењен је (и слободан, хвала богу!) професионалац.
На почетку распада Југославије, од 1993. ради као дописник новинске агенције ФонЕт из Рима. Новинарски посао није јој близак. Поседује радозналост која није новинарске природе, већ је типична за људе који пишу: расцепкана, задржава се на детаљима, меша их као карте на столу, стварајући потпуно нове елементе од делића већ постојећих, ствара ликове који су одсањани, измишљени, одболовани, непостојећи.
У међувремену, направила је неколико интервјуа: са Хајнрхом фон Хесеном, унуком Јелене Савојске и сјајним сликарем, Дачом Мараини, италијанском списатељицом, Синишом Михајловићем у време док је играо у Лацију. Уопште се не сећа о чему је са њима разговарала, али и дан данас памти неке необичне детаље у вези са својим саговорницима.
Објављује први превод још као студент; реч је о кратком песничком прилогу једној италијанског аутора (како се оно зваше?), у Kњижевним новинама. Читаву наредну ноћ није успевала да заспи од среће. Није могла ни да сања да је кренула путем књижевног превода који је неприступачан, планински, клизав, опасан, и који, једном савладан, не доноси ни славу ни новац, већ само напор, невероватно задовољство и готово отровну зависност. Од тада је прошло много времена, а она и даље наставља истом стазом, заричући се сваки пут, да је сада, заиста доста, да је ово последње! До сада је објавила следеће преводе:
Јелена Савојска Рената Барнескија, Хтела сам панталоне Ларе Карделе, Црна болест и Лакеј и девојчура Нине Берберове, Речник масона Луиђија Троизија, Кристални лустер Хајнриха фон Хесена, Љубоморна на Мајаковског, Јеванђеље по Марији и Толстојева соната Барбаре Алберти; превела је на италијански, роман Моме Капора Конте, који још увек није објављен и позоришни тект Виде Огњеновић Мај нејм из Митар. Објавила је у југословенским, и српским књижевним часописима преводе стихова Алде Мерини и Ђорђа Капронија, и приповетке Луиђија Пирандела и Леонарда Шаше.
На италијански је превела стихове свога оца Момчила, које је на сцену позоришта „Дузе“ поставила позоришна трупа N.T.P из Рима, под називом „Копно“ у мају месецу 2002. Те исте године, првог септембра, њена прва љубав умире у Београду.
Почиње да пише пре него што је научила азбуку диктирајући своје стихове и приче оцу који их уредно записује. После његове смрти откриће у рукописима, који су јој припали захваљујући духовном, генетском и законском наследству, богату антологију својих младалачких дела, сређену према датумима и местима где су стварана.
Прва књига Тијане М. Ђерковић, написана на италијанском језику, “Il Cielo sopra Belgrado” (Ed. Noubs, Chieti), излази 2001. године,
а затим објављује две збирке прича на српском језику: „Приче из самоће“ (Изд. Филип Вишњић, Београд) 2006. и „Мала црна хаљина“ (Изд. Албатрос Плус, Београд) 2009. године.
У јулу месецу 2006. добила је другу награду на међународном конкурсу „Љубавно писмо“ у италијанској регији Абруцо.
У априлу 2013. Римска иѕдавачка кућа Playground libri/Fandango објавила је њен први роман на италијанском језику “Inclini all’Amore” који је доѕивео изузетан пријем код италијанске читалачке публике. Књига је рецензирана углавном у свим најважнијим овдашњим новинама, али она ипак највише воли гомиле писама, мејлова, порука преко социјалних мрежа које добија од читалаца из читаве земље, и то је само потврђује њено уверење да настави, да све то вреди труда.
Исте године је гост на најзначајнијем италијанском књижевном фестивалу у Мантови.
“Inclini all’amore” добио је награду на национално Конкурсу „Први роман“ у граду Кунеу, у Пијемонту. Верзију балканске саге “Склони љубави“ на српском језику објавила је септембра 2014. издавачка кућа Албатрос плус, у Београду.
T.M.Ђ је до те мере загрижена поборница трчања се буди у зору, и лети и зими, навлачи патике и одлази на трчање. Ништа је не може спречити. Последњих година, иако се одувек заклињала да се неће такмичити, учествовала је на неколико полумаратона. Можда се неће задржати на пола. Још увек није извесно.
Од 1987. живи у Италији, најпре у Риму, а затим недалеко од Фраскатија, зона Кастели Романи, са својом породицом, псом Вуком и мачком Флеком, на ободу шуме питомих кестенова.
Никада није напустила свој град, једноставно зато што се из Београда никада не одлази заувек. Зар не?
Воли све оно што воле млади. :-)
неозбиљна колико и истинита
ТИЈАНЕ М. ЂЕРКОВИЋ,
Београђанке, која се зачета и одрасла на Врачару. Овај податак није тек пуки географски детаљ, већ суштинска одредница читавог њеног мислећег и физичког бића, специфичног начина схватања живота, то је аутентични модус вивенди који схватају само они који су од рођења удисали врачарски ваздух и хранили се воћем и поврћем са Каленићеве пијаце.
Рођена у пролеће (април у Београду...), предодређена да постане прождирачица књига, јер је одрасла у породици креативних људи. Отац песник посвећује јој стихове који су и данас њена потпора. И отац и мајка склони љубави, њено су вечно уточиште, крило под које се увек враћа. Провела је детињство, заједно са братом Михаилом, у сеновитим и тајновитим двориштима улице Кнеза од Семберије 5/A. Има ли данас игде на свету таквих детињстава? Од малих ногу дивљи кестен и липа њена су два света дрвета. Из детињства понела је са собом, ма где и ма с ким бивала, све до дан данас, своја најлепша сећања и своја најдрагоценија пријатељства.
Почиње да учи руски језик већ у осмој години приморана искључиво наклоношћу коју је у њој пробудила професорка Олга. Љубављу узвраћена љубав, она јој кроз игру дарује основе руске граматике и утврђује азбуку људских осећања. Учи и енглески и француски, али Олга је јединствена. Од зелених клупа, у школи која одавно више не постоји у Јагићевој улици, поред врачарског Водовода, све своје животне изборе везује за људе. Велики је то ризик. И лепота.
После шест година похађања, напушта музичку школу, одсек за клавир, да би играла кошарку, тек два месеца. И дан данас горко се каје због ове одлуке.
Завршила је XIV београдску гимназију, која се у то време зове још и Београдски скојевци. Давно прошла времена. Од свих могућих чланских карти, поседује одувек само чланску карту библиотека и спортских центара, чији је редовни члан на разним меридијанима.
Потпуно несвесна судбинске важности тренутка, одредила је свој пут стојећи у реду за упис на Филолошки факултет, на Студентском тргу 3. Чекање је потрајало, и она одлучује да у свој будући Индекс поред уписа Руски језик и књижевност дода и италијански језик (двопредметна група) Овај додатак уписан ситним словима једва да је стао на маргину листа. Та маргина, неколико година касније, прекипеће од „италијанства“ и постати центар њеног живота.
Њена прва љубав је њен отац Момчило Ђерковић, чије средње слово (patronimico или отчество) гордо носи у свом имену иако то у Србији готово да и није обичај.
Тијанина друга прва љубав је Андреј Болконски. Упознаје га у тринаестој години, у тами биоскопа на тадашњој београдској полупериферији, где су је родитељи повели, два дана за редом, на пројекцију спектакла Сергеја Бонадарчука „Рат и мир“. Толстојев роман прочитаће први пут са четрнаест година. И дан данас му се често враћа, целовито и „на парче“.
Њена трећа прва љубав прекривена је велом апсолутне тајне, као уосталом и њена последња прва љубав. Ово је (ауто)биографија а не лична лична исповест, зар не?
T.M.Ђ има срећу да су јој професори врхунски познаваоци руске и италијанске књижевности, Милосав Бабовић, Миливоје Јовановић, Никша Стипчевић, велики људи и танани зналци, кадри да за собом оставе трага. Нема више људи такве каратуре. Данашњи човек узак је, преузак, ја бих га проширио! (веома слободна, готово скарадна парафраза светог Достојевског; нека ми сени проф. Бабовића опросте, ако могу!)
Непосредно по завршетку студија почиње да ради у Удружењу књижевника Србије, где наставља да среће цвет српске и не само српске књижевности; ову навику стекла је у најранијем детињству.
Право из Француске 7, једног дана одлази да живи у Италију. Био је то скок у празно, који ће потпуно испунити њен живот.
Тврди да јој је било потребно десет година да реконструише своју природну средину у граду који је изабрала за живот. Никада се због свог избора није покајала; осим на тренутак 1999-те.
Укључила се у италијанско друштво захваљујући кратком, напорном и занимљивом послу преводиоца у мултинационалној компанији која се бавила производњом и продајом мортаделе и пршуте. Налази лепоту чак и у производним линијама месних прерађевина. Није она крива, тражење лепоте свуда и у свему код ње је условљени рефлекс. Ипак, постаје вегетаријанка. У том периоду, преморена од посла три пута је заспала у римском метроу, линија А, научила је да је на италијанском боље не захваљивати се са grazie mille, јер ће ти одговорити са prego cento, и да је од суштинске важности бити свуда свој и поносити се оним што јеси. Пре или касније, исплати се. Обично, касније.
У Италији наставља да ради као конференцијски преводилац, посао који је започела са осамнаест година, радећи неколико незаборавних дана за УНЕСКО. Захваљујући послу често путује по Италији, али и у иностранство, сусреће неке веома важне људе (нарочито су јој драга три сусрета, у Београду и Риму, са председником Зораном Ђинђићем, убијеним 2003.) али и многе које сами себе сматрају важним. У свом послу цењен је (и слободан, хвала богу!) професионалац.
На почетку распада Југославије, од 1993. ради као дописник новинске агенције ФонЕт из Рима. Новинарски посао није јој близак. Поседује радозналост која није новинарске природе, већ је типична за људе који пишу: расцепкана, задржава се на детаљима, меша их као карте на столу, стварајући потпуно нове елементе од делића већ постојећих, ствара ликове који су одсањани, измишљени, одболовани, непостојећи.
У међувремену, направила је неколико интервјуа: са Хајнрхом фон Хесеном, унуком Јелене Савојске и сјајним сликарем, Дачом Мараини, италијанском списатељицом, Синишом Михајловићем у време док је играо у Лацију. Уопште се не сећа о чему је са њима разговарала, али и дан данас памти неке необичне детаље у вези са својим саговорницима.
Објављује први превод још као студент; реч је о кратком песничком прилогу једној италијанског аутора (како се оно зваше?), у Kњижевним новинама. Читаву наредну ноћ није успевала да заспи од среће. Није могла ни да сања да је кренула путем књижевног превода који је неприступачан, планински, клизав, опасан, и који, једном савладан, не доноси ни славу ни новац, већ само напор, невероватно задовољство и готово отровну зависност. Од тада је прошло много времена, а она и даље наставља истом стазом, заричући се сваки пут, да је сада, заиста доста, да је ово последње! До сада је објавила следеће преводе:
Јелена Савојска Рената Барнескија, Хтела сам панталоне Ларе Карделе, Црна болест и Лакеј и девојчура Нине Берберове, Речник масона Луиђија Троизија, Кристални лустер Хајнриха фон Хесена, Љубоморна на Мајаковског, Јеванђеље по Марији и Толстојева соната Барбаре Алберти; превела је на италијански, роман Моме Капора Конте, који још увек није објављен и позоришни тект Виде Огњеновић Мај нејм из Митар. Објавила је у југословенским, и српским књижевним часописима преводе стихова Алде Мерини и Ђорђа Капронија, и приповетке Луиђија Пирандела и Леонарда Шаше.
На италијански је превела стихове свога оца Момчила, које је на сцену позоришта „Дузе“ поставила позоришна трупа N.T.P из Рима, под називом „Копно“ у мају месецу 2002. Те исте године, првог септембра, њена прва љубав умире у Београду.
Почиње да пише пре него што је научила азбуку диктирајући своје стихове и приче оцу који их уредно записује. После његове смрти откриће у рукописима, који су јој припали захваљујући духовном, генетском и законском наследству, богату антологију својих младалачких дела, сређену према датумима и местима где су стварана.
Прва књига Тијане М. Ђерковић, написана на италијанском језику, “Il Cielo sopra Belgrado” (Ed. Noubs, Chieti), излази 2001. године,
а затим објављује две збирке прича на српском језику: „Приче из самоће“ (Изд. Филип Вишњић, Београд) 2006. и „Мала црна хаљина“ (Изд. Албатрос Плус, Београд) 2009. године.
У јулу месецу 2006. добила је другу награду на међународном конкурсу „Љубавно писмо“ у италијанској регији Абруцо.
У априлу 2013. Римска иѕдавачка кућа Playground libri/Fandango објавила је њен први роман на италијанском језику “Inclini all’Amore” који је доѕивео изузетан пријем код италијанске читалачке публике. Књига је рецензирана углавном у свим најважнијим овдашњим новинама, али она ипак највише воли гомиле писама, мејлова, порука преко социјалних мрежа које добија од читалаца из читаве земље, и то је само потврђује њено уверење да настави, да све то вреди труда.
Исте године је гост на најзначајнијем италијанском књижевном фестивалу у Мантови.
“Inclini all’amore” добио је награду на национално Конкурсу „Први роман“ у граду Кунеу, у Пијемонту. Верзију балканске саге “Склони љубави“ на српском језику објавила је септембра 2014. издавачка кућа Албатрос плус, у Београду.
T.M.Ђ је до те мере загрижена поборница трчања се буди у зору, и лети и зими, навлачи патике и одлази на трчање. Ништа је не може спречити. Последњих година, иако се одувек заклињала да се неће такмичити, учествовала је на неколико полумаратона. Можда се неће задржати на пола. Још увек није извесно.
Од 1987. живи у Италији, најпре у Риму, а затим недалеко од Фраскатија, зона Кастели Романи, са својом породицом, псом Вуком и мачком Флеком, на ободу шуме питомих кестенова.
Никада није напустила свој град, једноставно зато што се из Београда никада не одлази заувек. Зар не?
Воли све оно што воле млади. :-)
